РАЗРЕДНИ ПРОЈЕКАТ ОШ "АРСЕНИЈЕ ЛОМА"

СОЛУНСКИ ФРОНТ

 

 

Солунски фронт се протезао на територији Грчке и Албаније, на потезу од јадранске обале до реке Струме. Ту су вођене борбе између војске Антанте (француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана а руска војска је повучена после Октобарске револуције), и војске Централних сила (немачки и бугарски војници) од 1915. до 1918. године. Настао је као покушај савезника да помогну Србији током Макензенове офанзиве. Помоћ је дошла прекасно и  у недовољном броју да спречи пад Србије и повлачење српске војске на албанску обалу а одатле на Крф и Видо.

 

Српска војска је на Солунски фронт пребачена у пролеће 1916. одмах после опоравка на Крфу. Пребацивање је почело 12. априла а завршено је 21. маја 1916. године. Када је српска војска стигла на Солунски фронт, тамо су већ биле четири француске и пет британских дивизија. У августу је стигла једна италијанска дивизија, потом и једна руска бригада. Почетком августа 1916. године на фронту је било 128.000 француских, 119.000 британских и око 123.000 српских војника и `официра.

 

НАСТАНАК СОЛУНСКОГ ФРОНТА

 

У време док су се водили жестоки окршаји код Дарданела, Француска влада 28. септембра 1915. године доноси одлуку да искрца трупе у Солун и пружи помоћ Србији. Дарданелска операција није успела али то је убрзало отварање Солунског фронта. За врховног команданта фронта постављен  је генерал Морис Сарај.

 

Немци су 21. фебруара 1916. године започели офанзиву на Западном фронту. Савезници су очекивали да ће део снага из окупиране Србије и са територије Албаније пребацити на Западни фронт  па су настојали су да то спрече управо пребацивањем српских снага са Крфа и из Африке на Солунски фронт. Пребацивањем српске војске део француских и британских војника из Грчке и Македоније могао је да буде послат као појачање на Западни фронт.

 

Укрцавање српске војске у пристаништима на Крфу (Гувија и др.) почело је 12. априла и трајало је до 21. маја 1916. године. У Солун је пребачено 6.025 официра и 120.490 војника и подофицира. Српској војсци се на Халкидикију придружио комбиновани пук и опорављени реконвалесценти из Бизерте. Српска војска је 30. маја 1916. године бројала 144.000 људи. Врховни командант српске војске био је регент Александар је у априлу 1916. године посетио Париз и Лондон, где је тражио помоћ у опремању и исхрани српске војске. Пратио га је песник Јован Дучић, посланик у скупштини Краљевине Србије.

 

Ставови међу савезницима у односу на потребу и оправданост образовања Солунског фронта нису били усаглашени. Велике разлике постојале су не само по питању да ли треба или не треба образовати Солунски фронт, него и током његовог постојања. До половине јануара 1916. године Велика Британија је блокирала сваку акцију Француске, која је имала за циљ да се српска војска пребаци из Албаније на територију Грчке и Африке. Италија је Србију видела као конкурента на Јадрану, због чега је била против већег ангажовања српске војске и помоћи, која јој је била неопходна. Задржавали су чак и храну коју су Велика Британија и Француска упућивале српској војсци. Русија и Француска су тврдиле да постоји стратегијско оправдање за успостављање фронта на македонским планинама. Енглези су упорно инсистирали на јачању Западног фронта, јер су га оцењивали пресудним за исход рата.

 

Суочен са небригом и опструкцијама према српској војсци, престолонаследник Александар је упутио очајнички апел руском цару Николају II, у коме га преклиње за помоћ. Николај је ултимативно изнудио акцију савезника, под претњом да ће напустити коалицију ако српска војска не добије помоћ. То је утицало на Француску да прихвати главни део терета.

Француска у јануару 1916. године заузима Крф. После неколико дана окупиран је Солун (21. јануара 1916. године). То је био неопходан услов за касније отварање Солунског фронта.

 

На конференцији шефова и председника влада и генералштабова у Паризу 27. и 28. марта 1916. године, потврђена је одлука да савезници остану у Солуну и да српска војска као самостална армија добије засебан део фронта. Што је коначно довело до опстанка Солунског фронта.

 

БИТКЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ У 1916. ГОДИНИ

 

На Солунском фронту у 1916. години изведено је више битака (операција) о којима ће војна историја полемисати вековима. То се пре свега односи на Горничевску битку, која је вођена од 12. до 16. септембра, операцију освајања планине Ниџе са врхом Кајмакчаланом од августа до краја новембра и ослобођење Битоља 19. новембра.

 

Генерал Сарај планирао је офанзиву са циљем да се бугарске и немачке снаге протерају са територије Грчке. Припреме за напад савезничких трупа почеле су у јулу 1916. године. Предузимане су мере реорганизовања српске војске са циљем да се она што пре доведе на линију успостављеног Солунског фронта. Стање прикупљене српске војске на Крфу и у Африци било је веома тешко. Формирано је 6 пешадијских дивизија и једна коњичка. Уз наведене формацијске саставе било је формирано неколико добровољачких одреда. Од новоформираних дивизија образоване су 1, 2. и 3. армија. Армије су у свом саставу имале по две дивизије. Командант реорганизоване српске војске био је престолонаследник Александар Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде генерал Петар Бојовић.

 

Српска војска је у јулу посела фронт од Вардара до Пелагоније. Прве борбе на Солунском фронту почела је Шумадијска дивизија 23. јула препадом на Ковил. Генерал Сарај је напад на Солунском фронту везао за ступање Румуније у рат. Преговори са Румунијом трајали су све до 17. августа. Сарај је наредио да општи напад почне 20. августа. По овој наредби, француска Источна војска требала је да напада долину Вардара, што је био главни правац офанзиве, а српска војска нападала је на сектору Преспанског језера.Бугарске трупе су истог дана када је Румунија потписала савез са Антантом (17. август) прешле у изненадни напад. Ноћу између 16. и 17. августа бугарска 2. армија прешла је у напад на обалу Островског језера, јужни Кајмакчалан и масив планине Ниџе. Намера им је била да отворе пут у Солунску равницу. По налогу генерала Сараја, противнапад српске војске почео је 12. септембра , који је наредног дана довео до слабљења бугарског отпора. Срби до 13. септембра пробијају бугарски фронт и крећу у гоњење. Тежиште бугарског фронта било је на Кајмакчалану. На Кајмакчалан је још од 12. септембра нападала Дринска дивизија и 30. септембра га заузела. По губитку Кајмакчалана Бугари су одступили гребеном ка Соколу и Добром Пољу. Трећа српска армија 17. новембра заузима Коту 1.212, што је угрозило читав положај непријатеља. Због тога немачка 11. армија прелази у противнапад 18. новембра и поново заузима К. 1.212. Међутим, српске и француске трупе приморале су непријатеља да напусти Битољ 19. новембра. У Битољ је ушао један српски коњички пук, а нешто касније и руска пешадија.Шестог децембра 1916. године на читавом Солунском фронту обе стране прешле су на позиционо ратовање. Три и по месеца вођене су тешке борбе. У тим борбама српска војска продрла је око 40 километара на север, заузела Битољ.

 

ГОРНИЧЕВСКА БИТКА

 

Горничевска битка вођена је од 12. до 16. септембра 1916. године.  У Горничевској бици је бугарска 1. армија протерана са грчке територије. Офанзива српских снага почела је 12. септембра у 6 часова са јаком артиљеријском припремом и целодневним дејством по отпорним тачкама непријатеља. Битка је завршена 16. септембра. Била је прво веће одмеравање бугарских и српских снага и чиста српска победа.

 

БОРБЕ ЗА КАЈМАКЧАЛАН

 

Од августа до новембра воде се борбе за Кајмакчалан највиши врх планине Ниџе (2.521). У Првом светском рату био је један од кључних положаја на Солунском фронту. Губици су били обострано огромни, због чега наступа затишје, које и Срби и Бугари користе за попуну и припреме за наставак борби.

 

Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет .