САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Први светски рат или Велики рат био је највећи оружани сукоб у дотадашњој историји човечанства. Трајао је од 1914. до 1918. године а у њему су се бориле две групе земаља окупљених око Антанте и Централних сила.

Повод за рат је било убиство аустијског престолонаследника, надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву.

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна 1914. године а последица је већ дуже време заоштрених односа између Србије и њеног северног суседа, моћне Хабзбуршке монархије.

ПРЕДУСЛОВИ ЗА ПЛАНИРАЊЕ АТЕНТАТА

На Берлинском конгресу одржаном 1878. одлучено је између осталог, петом тачком споразума, да Аустроугарска има право да окупира Босну и Херцеговину на тридесет година. Територије су формално и даље биле под турском влашћу али под очигледном контролом Хабзбуршке монархије. Тајни и дугогодишњи циљ Немачке и Аустроугарске политике на Балкану био је излазак на Средоземље и контролисање стратешки важних места: Солуна, Босфора и Дарданела. 1881. године, српски министар спољних послова, Милутин Гарашанин, и министар финансија, Чедомиљ Мијатовић, на одобрење кнеза Милана Обреновића потписали су Тајну конвенцију по којој Србија није смела да, без претходне сагласности Монархије, склапа било какве уговоре са другим државама. За узврат, цар Франц Јозеф је подржао крунисање Милана Обреновића за краља 6. марта 1882. године. Ово је значило крајњу потчињеност Србије Аустроугарској. Међутим, доласком Карађорђевића на власт, преовладала је проруска струја за разлику од проаустријске којој су припадали Обреновићи. Самим тим, почиње удаљавање од Аустроугарске и веће ослањање на Русију. То је значило само једно: Аустроугарска је затворила своје границе за размену било какве робе са Србијом и 1906. год. отпочео је Царински рат.

АНЕКСИОНА КРИЗА

Aустроугарска монархија је тачно по истеку тридесет година од Берлинског конгреса, 1908. објавила анексију Босне и Херцеговине, тј. њено комплетно припајање. То је изазвало бурне реакције, поготово у Србији којој су тако, осујећени планови за формирање велике јужнословенске државе. Целокупна ситуација је тада замало довела до рата. Криза је окончана 31. марта 1909. године када су Србија и Русија приморане да потпишу изјаву да прихватају анексију. Русија је потписала 30. марта, а Србија наредног дана јер није могла да иде у рат без Русије.

Међутим, у Босни почињу да ничу национално-револуционарне организације. Једна од таквих била је Млада Босна. Основана је 1904. године а борила се против окупације и припајања Босне и Херцеговине Аустроугарској и за њено уједињење са Србијом тј. за национално, политичко, верско и културно ослобођење свих Срба и стварање јединствене јужнословенске државе на Балкану. Радила је захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране, а потом, од 1911. године организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука.

Млада Босна тј. њени чланови су организовали више атентата на значајне аустријске личности у Босни и Хрватској, а у историју је ушла пре свега атентатом на аустријског престолонаследника , кога је у Сарајеву убио Гаврило Принцип у знак протеста против аустроугарске освајачке политике.

АТЕНТАТ

Сам атентат није био усмерен да значајно ослаби Монархију и намерно покрене рат. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. У почетку није било планирано да се убије престолонаследник, већ гувернер Босне и Херцеговине, Оскар Поћорек. Планови за убиство Франца Фердинанда почели су да се кују пошто се сазнало да долази у Сарајево да надгледа војне маневре. О пребацивању тројице младића са оружјем из Србије у Босну и њиховим намерама био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић.

У суботу 28. jуна нешто пре 10 часова Франц Фердинанд је стигао возом на сарајевску железничку станицу где га је дочекао Оскар Поћорек. Најпре су кренули у краћи обилазак оближње касарне а потом до градске Већнице где је надвојвода требало да одржи говор. На путу до Већнице улицом која се пружа дуж Миљацке било је размештено седам атентатора, Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврило Принцип. Колона од шест аутомобила у којој су у трећем по реду били Фердинанд, Софија и Поћорек пролази поред Мехмедбашића и Чубриловића али они иако наоружани нису успели да делују и стиже до Недељка Чабриновића који је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони. Чабриновић је одмах прогутао капсулу цијанида, скочио у Миљацку али га је полиција брзо ухватила. Поворка наставља према Већници где је надвојвода разјарен одржао говор који је почео речима „Дошао сам код вас, а добио бомбу. Нечувено!“. Око 10 и 45 Фердинанд и Софија напуштају Већницу и крећу ка болници где је требало да посете повређене у атентату. Испред Шилеровог дућана који је смештен недалеко од Латинског моста Гаврило Принцип испаљује два метка којима је погодио најпре надвојводу а потом и метком који је био намењен Поћореку ранио је Софију. Обоје су подлегли ранама. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушаo јe да себи испали хитац у главу aли предухитрили су га припадници полиције.

СУДСКИ ПРОЦЕС У АУСТРО-УГАРСКОЈ

Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра. Петорици завереника изречена је смртна казна, док су Принцип и Чабриновић, с обзиром на то да су по Аустроугарском закону били малолетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

СПОЉНОПОЛИТИЧКА РЕАКЦИЈА БЕЧА

Аустроугарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата. Вест о убиству је била као поручена за Аустроугарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустроугарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији 23. јула 1914. године. Документ је описан као најтежи ултиматум икада упућен једној држави од стране друге. Сматрало се да се његови захтеви не могу испунити и да је само начин за стварање повода за рат.

Аустроугарска је тражила од Србије следеће:

Да спречи издавање публикација које подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.
Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.
Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.
Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра доставила би власт Аустроугарске.
Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.
Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустроугарских органа.
Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустроугарска.
Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.
Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустроугарској.
Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.

Српска влада је условно прихватила све захтеве ултиматума, сем тачке која је захтевала мешање аустроугарских органа у судски поступак, јер би то представљало кршење устава и суверенитета Србије. Одговор на ултиматум написао је и предао аустроугарском представнику 25. јула 1914. председник владе Никола Пашић.

У Двојној монархији су имали формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

Дан након објаве рата објављен је и ратни проглас регента Србије принца Александара Карађорђевић .

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат... Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче... Моја је влада... хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изишла у сусрет аустроугарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава... Нажалост, бечки државници осташе глухи... Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку... Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!“