РАЗРЕДНИ ПРОЈЕКАТ ОШ "АРСЕНИЈЕ ЛОМА"

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА

 

На самом почетку 1916. године, по одласку из Србије, српске државне институције задржале су се на Крфу, одакле се, могло лакше утицати на војна и политичка збивања.На савезничкој војној конференцији Француској, у фебруару 1916. кључно питање је било да ли Солунски фронт треба распустити и војскама са њега, укључујући и српску, ојачати западни фронт. Увиђајући да би ово питање могло бити решено против српских интереса, генерал Петар Пешић се максимално заложио да своје саговорнике убеди у огромну важност Солунског фронта: “Са њега се најлакше и најбрже може овладати комуникацијом Берлин – Цариград. Одатле се најосетније може грозити Аустрији. У свакоме случају, присуство солунске војске задржаваће знатне непријатељске трупе, које би биле употребљене на западни или источни фронт. У политичком погледу напуштање солунскога фронта имало би јаког утицаја на Грчку и Румунију и може се тврдити, да би ове земље биле изгубљене као савезници за Антанту. Зато Солунску Војску треба појачати и оспособити је што пре за успешну офанзиву на север”. Сви српски разлози били су прихваћени, па је договорено да се српска војска, пошто се потпуно опорави, опреми и наоружа, пребаци у Солун и да се у што краћем року припреми општа савезничка офанзива. Извршена је реорганизација српске војске. Указом од 27. фебруара 1916. године формиране су три армије са по две дивизије старих имена: Моравска и Вардарска; Шумадијска и Тимочка; Дринска и Дунавска и Коњичка дивизија. Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије. Само се посредно може закључити да је у Дринској дивизији, на дан реорганизације српске војске, постојао Добровољачки одред под командом Војводе Вука, јачине око 1.500 војника.

 

ПРИПРЕМЕ ЗА ПРОБОЈ

 

На Солунском фронту, све до његовог пробоја половином септембра 1918. године, водиле су се рововске борбе, а зараћене стране се готово нису померале.У децембру 1917, на место генерала Мориса Сараја дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома, а крајем марта 1918, за главног команданта свих савезничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош. Средином јуна 1918, због неслагања с војничком тактиком генерала Гијома, начелник српске Врховне команде генерал Петар Бојовић заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем, дотадашњим командантом Прве српске армије, генерал Гијома враћен је у Француску, а на његово место поставље је Луј Франше д’Епере, будући почасни војвода српске војске. Овај одлучни и енергични војни командант издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку да се крене у пробој Солунског фронта. Жорж Клемансо 10. септембра шаље телеграф свом генералу Д’Епереу:“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико савезничких. Српска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је одредио време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно зове артиљеријска припрема. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ровова био раскопан.

 

ПРОДОР САВЕЗНИЧКИХ ВОЈСКИ

 

За два дана фронт је пробијен на укупно 25 километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Немаца. Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци; мада је продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје. Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, остао је пасиван. 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку српске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника. Иако је генерал Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту прилику дотадашње српске успехе, ништа није учињено.p Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од војводе Степе Степановића, команданта Друге армије, и пуковника Ђорђа Ђорђевића Гроса, команданта Коњичке дивизије, тражи да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”. И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује српској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”. Српска војска се већ тада налазила целих педесет километара у непријатељској позадини. А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”. Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 километара од Софије.

 

НАПРЕДОВАЊЕ, УПРКОС СВЕМУ

 

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да српске трупе не улазе у Бугарску; тај услов постављен је из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине бугарског окупатора. Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду али кад је 29. септембра Бугарска потписала акт о капитулацији, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника. Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Вилхелм II Хоенцолерн телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду I Кобургу, свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.За то време Прва армија Петра Бојовића, тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле српска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Жуиноа Гамбете. Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника. Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отворен пут ка Бечу. И поред непријатељског отпора и тешкоћа у снабдевању, Прва армија прелазила је дневно више од двадесет километара. Са гледишта генерала Д’Епереа, такво напредовање српске војске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите даље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх, јер је српска Прва армија од осталих српских јединица била удаљена двеста километара, а од савезника и целих осамдесет километара више.За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прелазиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, српске војнике чекале су одморне немачке јединице ипак 12. октобра овај град је ослобођен.Напредовање српске војске је настављено. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Франше д’Епере наредио српској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војвода Бојовић и војвода Мишић мислили су друкчије, тако да је Прва српска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу седамсто километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године.