РАЗРЕДНИ ПРОЈЕКАТ ОШ "АРСЕНИЈЕ ЛОМА"

МОЈКОВАЧКА БИТКА

 

 

Током Макензенове офанзиве од октобра 1915. до јануара 1916. год. фронт од Котора до Ужица бранила је црногорска санџачка војска. Када Врховној команди српске војске није преостало ништа друго него да своје трупе повуче преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију, Аустроугари су груписали јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар појединим деловима српске војске пресеку одступницу.

 

Црна Гора се нашла под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у тешким борбама почети да попушта. Аустроугари су рачунали да ће брзо сломити отпор Црне Горе и да ће заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Главни дио аустроугарске војске (20 000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмјерених ка Ловћену.Црногорска војска је бројала око 6 500 војника. Главнокомандујући је био сердар Јанко Вукотић. Он је претпоставио да ће непријатељ своје трупе усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија. Зато су и црногорске и аустроугарске трупе претежно груписане на положајима око Мојковца.

 

На бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад на Развршје, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. Овим нападом директно је командовао генерал Рајнер. Борбе су се водиле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај - Улошевину. Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код МојковцаПрема плану, у зору, на Божић 7. јануара у снегом завејаним горама отпочиње мојковачка битка.

 

Први јуриш није успео. Међутим после кратког предаха Црногорска војска отпочиње и други силовити јуриш. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара. Тек након трећег јуриша непријатељ напушта Бојину њиву чиме је операција успешно завршена. Након овога наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата после подне. Генерал Рајнер се не мири са овим губитком и уводи своје задње снаге из резерве. После снажне топовске паљбе креће у напад. Иако је лично предводио војску није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

 

Санџачка војска је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје све до 21. јануара, када је стигло и последње наређење да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима. Споменик на десној обали Таре подигнут у оквиру обележавања 50-огодишњице Мојковачке битке.

 

Аустроугарска војска није успела да пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крф и у томе је највећи значај мојковачке битке. Јанко Вукотић се убрзо нашао у аустроугарском заробљеништву. После ослобођења и уједињења, вратио се из логора и дочекан је са бројним почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због других битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду.