АЛБАНСКА ГОЛГОТА

ТРОЈНА ИНВАЗИЈА НА СРБИЈУ

Трећа офанзива на Србију се завршила поразом и повлачењем Аустроугара преко Дрине. Крајем децембра 1914. отпочело је десетомесечно затишије али страдање српске војске се наставља јер се раширила епидемија пегавог тифуса. Пренеле су је аустроугарске трупе из Босне. Епидемија се проширила по целој земљи. Била је сузбијена тек у пролеће 1915. године. Покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила.

Коначни договори о инвазији постигнути су у пролеће 1915. Врховни команданти војски двеју царевина, Немачке и Аустроугарске, састали су се у Берлину 4. априла 1915. Тада је изнета идеја концентричне офанзиве на Србију. Немачко политичко вођство сматрало је да треба што пре поразити Србију јер би Русија, са нестанком Србије изгубила повод за ратовање и склопила би сепаратни мир који јој је нуђен још од краја 1914. године.

У септембру 1915. у Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска 3. армија, у јужном Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска 1. армија а јужније од ње 2. армија. За напад на Србију централне силе су спремиле око 800 000 војника. Свим овим трупама командовао је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Србија је нападачу могла да супростави највише 300.000 војника . Српска 1. армија била је распоређена према Босни, 2. армија према Бугарској, 3. армија према северу а главни град браниле су трупе Одбране Београда чији је командант био Михаило Живковић. Врховна команда налазила се у Крагујевцу.

Тројна инвазија је почела 5. октобра 1915. године у подне. Нападнути су Београд, Обреновац, Шабац, Смедерево и Кладово. На Београд се 5. и 6. октобра сручило 30.000 граната. Главне снаге аустроугарске 3. армије форсирале су Саву и Дунав код Београда. Српски положаји на Сави и Дунаву били су буквално преорани артиљеријском ватром. Браниоци су упорно покушавали да поврате положаје које је непријатељ заузео. Командант 2. батаљона 10. кадровског пука је Мајор Драгутин Гавриловић највећи је јунак ових сукоба. У деветодневним борбама за Београд, аустроугарска 3. армија изгубила је око 10.000 људи. Немачка 11. армија после дводневне артиљеријске припреме 7. октобра отпочела је форсирање Дунава код Рама, Базјаша, Костолца и Смедерева. Отпор је био огорчен. Непријатељ је заузео Смедерево 11. октобра. Бугарска војска је 13/14. октобар почела напад на целом источном фронту и то без објаве рата.

Стратегија српске Врховне команде сувише је зависила од политике савезника. Војвода Путник се надао савезничкој помоћи и на томе је заснивао одлуку да се упорно брани свака стопа Србије. Због лажног обећања савезника Путник је већ 7. октобра упутио своју резерву одбрани Београда

Срби под сталним притиском непријатељских снага одступају корак по корак. За то време ситуација на македонском бојишту је постала критична. Бугари су 19. октобра избили на Вардар, 22. октобра заузели Скопље а 26. октобра пошто су побуњени Албанци угрозили Србе с леђа лако заузели стратешки важну Качаничку клисуру. На овај начин одсечена је веза Срба са Егејским морем. Ипак постојала је нада у Савезничке снаге у Солуну и доиста, француске снаге су кренуле долином Вардара али овај маневар остао је без војног значаја. Сви су очекивали да ће Србија затражити мир па чак и силе Антанте.

Влада и Врховна команда одлучиле су да се војска повуче на обалу Албаније и одатле евакуише и с тим у вези су обавестиле савезнике да благовремено упуте храну и опрему. Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године.

АУГУСТ ФОН МЕКЕНЗЕН

Аугуст фон Макензен рођен је у Хаус Лајпницу, 6. децембар 1849. Био је немачки фелдмаршал који је током Првог светског рата командовао немачким армијама на источном и српском фронту.

На почетку Првог светског рата био је на челу XVII армијског корпуса, дела Осме немачке армије, затим је у току рата преузео команду од генерала Хинденбурга над Деветом армијом а од априла 1915. командовао је Једанаестом немачком армијом. Нарочито се истакао у борбама код Гумбинена и Таненберга, а затим и код Лођа и Варшаве за шта му је додељен орден за заслуге (Плави Макс), највиши пруски војни орден. Учествовао је у борбама у Галицији. У чин фелдмаршала је унапређен 22. јуна 1915. Додељен му је Орден црног орла, највиши пруски витешки орден и бројна друга признања.

Крајем 1915. године командовао је офанзивом на Србију. Одмах по освајању Београда наредио је да се сви српски браниоци сахране. У њихову част, подигао је споменик над гробницом на Топчидеру где су сахрањени. На споменику пише: „Овде почивају Српски јунаци“, на немачком и српском језику.

1916. командује делом трупа сачињених од немачких, бугарских и турских војника у офанзиви на Краљевину Румунију под врховном командом генерала Фалкенхајна. Због успеха у у овом походу 9. јануара 1917, фон Макензену је додељен Велики крст Гвозденог крста, чиме је постао један од само пет прималаца овог ордена током Првог светског рата.

Од 1917, Фон Макензен је био војни гувернер делова Румуније (углавном Влашке). Покушао је да окупира и остатак Румуније. Овај покушај је пропао.

На крају рата су га заробиле српске јединице савезничке армије под командом генерала Франшеа д' Епереа, и до новембра 1919. је био ратни заробљеник у Футогу.

АЛБАНСКА ГОЛГОТА

У октобру 1915. године око 800 000 аустроугарских, немачких и бугарских војника извршило је офанзиву на Србију. Непријатељске снаге прешле су Саву и Дунав и кренуле долином Мораве ка југу. Бугари су извршили офанзиву у Македонији, долином Вардара стигли су до Скопља, уз помоћ побуњених Албанаца заузели Качаничку клисуру и на тај начин пресекли српској војсци одступницу према Грчкој. Живојин Мишић, регент Александар и краљ Петар били су за то да се на Косову изведе последњи противудар али већ је било касно. Да би избегли опкољавање Врховна команда, Никола Пашић и влада доносе одлуку о повлачењу преко Албаније до јадранске обале где би српску војску прихватили савезници. У наредби српске Врховне команде од 25. новембра 1915. писало је: „ Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију... Капитулација би била најгоре могуће решење, јер се њоме губи држава... Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји иако на туђем земљишту, докле год су ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била.“

Аустроугарске снаге су покушале да српској војсци пресеку одступницу нападом на Црну Гору. Црногорска санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића кренула је у напад и на Божић 1916. одиграла се Мојковачка битка у којој је аустроугарска војска привремено задржана. Међутим шестоструко бројније аустријске трупе су убрзо продрле до јадранске обале и заузеле Ловћен и Цетиње. Црна Гора је капитулирала 16. јануара 1916. а краљ Никола Петровић је напустио земљу. Прелазак српске војске преко Албаније у зиму 1915-1916. остао је у српској историји забележен као албанска голгота. Са војском су кроз Aлбанију кренули краљ, влада, читав војни врх и велике масе цивила. Од глади, зиме, изнемоглости и албанских напада страдале су десетине хиљада људи. Болесног војводу Путника српски војници су преко албанских планина пренели на носилима.

Краљ, влада и војска су почетком децембра 1915. стигли до Скадра и изашли на јадранску обалу. Савезнички бродови су због страха од непријатељских подморница одбили да прихвате Србе. Оклевањ савезника навело је регента Александра Карађорђевића да се обрати за помоћ руском цару Николају II Романову. Под руским притиском италијански и француски бродови отпочели су извлачење Срба из Албаније. Француски војници су на острву Крфу у Јонском мору организовали прихватање и смештај изнемоглих Срба. Пошто им је ту пружена неопходна помоћ Срби су Крф назвали острвом спаса. Око 150 000 преживелих српских војника и цивила било је смештено на овом острву. Француски војници који су прихватали преживеле српске избеглице записали су: „Сви беху потпуно исцрпљени, страховито мршави. Јадни Срби. Излазили су из чамаца, придржавани од морнара, пели се узбрдо подупирући се пушкама и најзад сурвавали потпуно исцрпљени, готово бесвесни.“

На Крфу се српска голгота наставља јер су многе избеглице управо ту од изнемоглости преминуле. Оболели од пегавог тифуса су упућивани у карантин на суседном острву Виду, где је умирало више од 120 људи дневно због чега су га српски војници прозвали острвом смрти. Када више није било места на острву преминили су сахрањивани у „плавој гробници“ водама Јонског мора код острва Вида.

Слом Србије у јесен 1915. и повлачење њене војске, владе и краља преко Албаније на Крф створило је јединствену ситуацију у српској историји. Влада и скупштина су наставиле да раде на Крфу који је од 1916. до 1918. био ратна престоница Србије. Влада на Крфу доноси одлуку да ђаке и студенте не враћа на фронт него их упућује у Француску да заврше школовање. Избор Србије да не капитулира пред моћним непријатељем и да из избеглиштва настави рат до коначне победе донео је велики престиж Србима. Захваљујући томе очувано је и интересовање савезника за Солунски фронт.

Када се опоравила од последица повлачења српска војска је уз помоћ савезника наоружана и реорганизована. У пролеће 1916. отпочело је пребацивање српских јединица у Солун.Тамо им се придружио велики број српских добровољаца из Америке, Русије и других земаља од којих је формирана југословенска дивизија. Током лета 1916. српска војска је заузела положаје на Солунском фронту.

КРФ

Крф се налази на крајњем северозападу Грчке у Јонском мору. 2 km северније од Крфа налази се албанска обала. Крф је много ближи њеној обали (око 3 km) него обали Епира (око 15 km), њему најближе грчке периферије на југоистоку.

Крф је острво издуженог облика. Острво је издужено у правцу север-југ око 64 km, а ширине до 20 km. Обала је разуђена и прави бројне мале заливе, полуострва, земљоузе, и посебно значајно за привреду бројне мале и чисте плаже.

Клима на острву је средоземна. Крф особен по својој веома бујној вегетацији. Стога су Грци ово острво и назвали „Зелено острво“.

21. маја 1864. Крф је проглашен за дио Грчке. Током 1. светског рата Крф је био 1916./1917. седиште српске владе у избеглиштву, а 1917. године ту је потписана "Крфска декларација" којом је закључено стварање Југославије.

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драча и Валоне, одакле се повукла на Крф, на ком се до априла прикупило 151.828 војника и цивила. Прво искрцавање на Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији [Говино], шест километара северно од града Крфа.

На острву су формирани готово сви нивои организације државне управе. Народно позориште на Крфу било је уступљено од стране крфских власти за заседање српског Парламента од 19. јануарa 1916. до 19. новембра 1918. док је у хотелу Бела Венеција била смештена српска Влада. Излазиле су и Српске новине у тиражу од десет хиљада примерака. Штампане су многе књиге као и уџбеници за децу. На Крфу је формирана српска основна школа са 290 ученика и нижа гимназија са 120 ђака. Током боравка на Крфу Срби су успоставили јаке везе са локалним становништвом, које трају до данашњи дана.

ПЕГАВИ ТИФУС

Класични или епидемијски пегавац је опасна акутна и тешка инфективна болест, проузрокована Rickettsiom prowazeki , а преноси се искључиво белим вашима (Pediculus humanis corporis). Rickettsiom prowazeki је рикеција. Рикеције су Грам негативне бактерије које се размножавају само у живој ћелији осетљивих домаћина.

Једини резервоар у природи је човек и то било болесник од примарног пегавог тифуса или од Brill-Zinsserove болести, било рикеционоша. Преноси се са човека на човека само посредством човечије ваши тела (Pediculus humanis corporis). Ваш тела проведе цео живот у одећи, хранећи се крвљу неколико пута дневно. Ваш се инфицира сишући људску крв. Заражена ваш не преноси рикецију убодом, већ фецесом. Кад год уједе да би сисала крв, ваш уједно и дефецира. С обзиром да ујед изазива свраб, човек се чеше и утрљава у кожу фецес са рикецијама. Ређи пут преношења инфекције је такође изметом вашију кроз коњунктиве или слузокожу респираторног система. Оболелог човека, који има повишену температуру, ваши брзо напуштају и траже човека са нормалном темепературом.

Болест је цикличног тока и пролази кроз три стадијума:

продромални или инвазивни стадијум, траје 3-5 дана
тифозни или егзантематични стадијум, траје 7-10 дана
стадијум реконвалесеценције, траје 20-30 дана

Након инкубације која траје 10-14 дана долази до појаве оспе и тешког тифозног стања. Болест почиње нагло са језом, дрхтавицом, главобољом, појавом мучнине и повраћањем. Јавља се бол у свим мишићима и зглобовима, температура достиже 39-40 степени, болесник је упадљиво црвеног лица и очију, нерасположен, ћутљив, кожа је топла, сува, црвена, језик је сув, испуцао. Стање свести је очувано, али могуће су промене у виду узнемирености, помућења сензоријума или појава делирантног стања.

Затим настаје други, тифозни стадијум које се карактерише тифозним стањем, појавом оспе, hepatosplenomegalijom (увећане јетра и слезине) и високом температуром типа kontinue. Болесник бунца, узнемирен је, непослушан, раздражљив, агресиван према околини и према себи, могући су суициди. Из стања агресивности и раздражљивости поново улази у стање најтеже депресије. Јаваља се оспа, која се губи на притисак, а нема је на лицу, длановима и табанима. Ефлоресценције по кожи су неуједначене по величини и изгледу од макуле и петехије, што зависи од тежине клиничке слике. Петехијална оспа се одржава десетак дана а за то време мења боју, од црвене преко жуте зелене постаје мрка. Због овако измењене боје добија се утисак прљаве коже која је добила назив кожа бескућника – Cutis vagantium . Овај стадијум траје 12-14 дана.

Опоравак који следи траје 20-30 дана.

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике, епидемиолошке анкете, лабораторијских анализа. Рикеције је могуће изоловати из крви, исечака ткива, ликвора, спутума и урина, међутим изоловање се не врши у рутинској дијагностици због компликованих лабораторијских поступака и велике инфективности ових агенаса, тако да серолошке реакције представљају метод избора (Weil-Welixova реакција, РВК, реакција аглутинације, тест индиректне имунофлоресценције)

Лечење се састоји од каузалне, симптоматске и хигијенско-дијететског режима. Каузална терапија се састоји у примени антибиотика и то пре свега тетрациклина и хлорамфеникола. У симптоматској терапији поред надокнаде течности и примене витамина могућа је апликација кортикоида код тежих клиничких облика.

БРАНИСЛАВ НУШИЋ

Бранислав Нушић познат је као највећи српски комедиограф, међутим мало је познато његово дело Деветстопетнаеста – трагедија једног народа, мемоарска ратна проза, која описује страдања српског народа приликом преласка преко Албаније. Не само да је Нушић гледао и записивао патње других људи, већ је и сам осетио трагику рата – изгубио је сина јединца. У спомен онима који су дали своје животе, Нушић износи своје мисли и своја осећања, али и осећања читавог народа у тим тешким тренуцима:

„/…/Али, слика глади и није била тако страшна док се она само на појединцима сагледала, она је изазвала у нама праву грозницу узбуђења тек када су почеле пролазити крај нас хиљаде и десетине хиљада оних којима је авет глади својом суровом кичицом по воштаном, белом лицу извајала грубе црте клонулости и одрицања.

То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце. Ишло их је четворо по четворо у војничком реду, а невојничка држања. Пролазили су, проазили сат, два и три. Цео је покрет на друму застао да пропусти многобројне редове или се једва мицао једном половином друма колико је ова остала слободна.

Била су то све деца, млада као роса, још неогарених уста, тек одвојена од мајака и кућа и одмах поведена путем страдања и патње. Било их је ваљда око 40 000 деце, која су по наредби поведена у збег, како их непријатељ не би зграбио јер су то она деца која ће марта месеца идуће године бити регрути. Тежина пута, без честита одморка, недовољна храна, умор, и глад, испио је ову децу, угасио им је онај благи детињи поглед, избрисао им је осмех са усана и посукнуо ведрину на лицу. Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њихова детињства, јер угашен поглед, оборене главе и тежак бол исписан на лицу даје им изглед старца од осамдесет година/…/

…нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат. Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.

Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама. Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!

Пролазе деца мученици у бескрајним редовима и бацају уморне погледе на нас који смо стали поред друма те их посматрамо. Ко је од нас тада слутио да је то последњи поглед на смрт осуђених? /…/“